Može li odlaganje zadovoljstva biti pokazatelj budućeg uspeha – pitanje je koje je mučilo Voltera Mišela sa Stanford univerziteta kada je odlučio da sprovede takozvani Mančmalou test.
Deca uzrasta od četiri do šest godina stavljena su u prostoriju u kojoj se nalazio samo sto, a na njemu – mančmalou (slatkiš). Pre nego što je ostavio svako dete samo u sobi, istraživač mu je rekao da će, nakon 15 minuta, dobiti drugi mančmalou ukoliko ne pojede prvi. Zatim je, izašavši iz prostorije, snimao koliko dugo je svako dete odolelo ukusnom slatkišu na stolu, a kasnije je taj nalaz upoređivao sa uspehom deteta u odraslom dobu.
Od ukupnog broja dece (koji je iznosio 600), većina je istog trenutka pojela mančmalou, dok je jedna trećina dece odložila zadovoljstvo jedenja jednog mančmaloua kako bi nešto kasnije dobila i drugi. U follow-up studijama (studije koje tokom vremena ponovo testiraju svoje ranije ispitanike), Mišel je pronašao da su ona deca, koja su uspevala da odlože zadovoljstvo, kasnije u životu postajala uspešnija i imala veći broj bodova na prijemnim ispitima na fakultete u odnosu na svoje vršnjake, što znači da ova osobina ostaje relativno trajna tokom života.