Ne jedite između glavnih obroka

Želudac je organ čija je dužina 25 cm i može da primi četiri litra čvrste ili tečne hrane. Stvoren je za mehaničku razgradnju, ali i za hemijsko varenje hrane. Zidovi želuca sastoje se od mnoštva nabora ili resica, a unutrašnjost želuca prekriva debeli sloj sluzi. Kada ovaj zaštitni sloj ne bi postojao, želudac bi svario sam sebe – želudačni sokovi bi ga svarili zajedno sa hranom. Donji deo želuca je tzv. pylorus (otvor) kojim se svarena hrana iz želuca uliva u dvanaestopalačno crevo. Opremljen je kružnim, zadebljanim slojem glatkih mišića koji kontroliše otpuštanje želudačnog sadržaja kroz pilorični otvor u dvanaestopalačno crevo i ujedno sprečava vraćanje želudačnog sadržaja nazad.

Šta se dešava u želucu kada se najedemo?

Želudac obrađuje hranu u tri faze – prva je hemijska, u drugoj se dešava peristaltika (mišićne kontrakcije koje ostvaruju mešanje sadržaja – hrane u želucu), a treća faza podrazumeva premeštanje svarene hrane.

Najpre se zatvara gornji sfinkter (vrsta mišića pri gornjem delu želuca) i izlučuju želudačne kiseline, od kojih je najefikasnija hlorovodonična, koja je veoma jak rastvarač pa se u industrijskoj proizvodnji koristi za rastvaranje metala. Kiseline se polako koncentrišu i okružuju hranu, što traje oko četrdeset minuta. Zatim sledi druga faza varenja, zidovi želuca počinju da se skupljaju i šire, kako bi se obezbedilo dobro mehaničko drobljenje hrane. Kada sva hrana u želucu dostigne istu pH vrednost i ravnomerno je svarena, dolazi do treće faze varenja – premeštanja hrane u malim količinama u dvanaestopalačno crevo. U normalnim okolnostima ovaj proces traje četiri sata, dok varenje veoma masne hrane traje i do šest sati.
Želucu je neophodan i odmor pa bi nakon procesa varenja trebalo da mu priuštimo makar jedan sat odmora. Zato je naša preporuka da između glavnih obroka (od završetka jednog do početka drugog) postoji optimalna pauza od najmanje pet sati.
Posmatranjem procesa varenja pomoću RTG snimka, lekari su došli do šokantnih saznanja. Čovek koji nakon redovnog doručka svaka dva sata pojede po nekoliko kockica čokolade, nakon 13,5 sati u želucu ima više od polovine sadržaja od doručka.
U drugoj studiji studenti su za doručak dobijali žitarice, tost, voće i jaje. Specijalni testovi potvrdili su da nakon četiri sata studenti imaju prazne želuce. Nekoliko dana studenti su dobijali isti doručak, a zatim su im, drugom prilikom, nakon dva sata dali još sendvič sa buterom od kikirikija ili parče kolača od dinje sa mlekom. Rezultat je pokazao da je i posle 6-9 sati deo doručka još uvek bio u želucu. Jednom studentu su nakon doručka u toku prepodneva davali dva puta po parče čokolade i isto to ponavljali i posle podne. Rezulatat je pokazao, da je i posle 13 sati od doručka deo sadržaja ostao u želucu.

Šta se dešava kada dva sata nakon obroka u želudac pristiže nova hrana?

Zahvaljujuću dolasku nove hrane odmah se menja pH vrednost želudačne sredine. Želudac zaustavlja svoje aktivnosti i ponovo nastaju sve tri faze varenja – od koncentrisanja probavnih sokova, preko peristaltike do odlaska svarene hrane iz želuca. Hrana koja je pre toga svarena, ponovo prolazi kroz sve tri faze – slično kao kada zaustavimo proces pranja u veš mašini, dodamo još veša i uključimo program od početka.

Šta se dešava sa starom, već delimično svarenom hranom?

U hrani počinju da se stvaraju otrovni fermenti i druge hemikalije – aldehidi, alkoholi, amini i esteri – koji utiču na mozak, jetru, bubrege i druga osetljiva tkiva. Smanjuje se produktivnost i čovek se oseća pomalo ošamućen, ima problema sa koncentracijom, a može postati i razdražljiv. Kao rezultat fermentacije prethodne hrane nastaje stanje slično kao nakon konzumiranja alkohola. Stalno prisustvo hrane u želucu primorava želudac da stvara velike količine kiseline i enzima za varenje koji rastvaraju ne samo hranu već i nežnu sluzokožu zidova želuca. Vremenom nastaje upala – gastritis pa i čir na želucu.

Kada se jede između glavnih obroka, u ustima se dugo zadržava kisela reakcija što kasnije dovodi do nastanka karijesa. U trajanju od dva sata nakon obroka događa se odliv ili spiranje minerala sa zuba (tzv. demineralizacija) i tek nakon isteka tog perioda minerali se vraćaju nazad (remineralizacija).

Grickalice i užine takođe doprinose i prekomernoj težini i gojaznosti, a naročito zbog toga što se između glavnih obroka najčešće konzumira slatka i masna hrana.
Posle obroka povećava se i nivo triglicerida. Rezultat toga je povećana adhezija trombocita – „lepljenje“ krvnih pločica, čime se povećava i rizik od nastanka krvnih ugrušaka (infarkt, ishemijski moždani udar). Svaki obrok stimuliše pankreas da proizvodi insulin. Ako isuviše često proizvodi insulin, preopterećuje se i može prouzrokovati nizak nivo šećera u krvi – hipoglikemiju. To može biti prvi simptom dijabetesa koji se ponekada ispoljava i nekoliko godina kasnije.