Grip hara, vakcina ubija?

Da je vakcinacija dece neophodna stvar, a i “besplatna zakonska obaveza” – dobro je poznato. Obavezna vakcinacija u našoj zemlji sprovodi se protiv tuberkuloze, dečje paralize, difterije, tetanusa, velikog kašlja, morbila, zauški, rubeole, hepatitisa A i B. Vakcinišu se i odrasli, najčešće protiv gripa, ali i još koječega, ukoliko su se namerili da putuju na neku egzotičnu destinaciju. Puni poverenja u pouzdanost ove metode imunizacije organizma, ljude se retko kad zapitaju da li je vakcinacija uvek i zaista neophodna i ima li priča – drugu stranu medalje….

NESREĆNI POŠTAR

A sve je počelo, kako se navodi u verovatno najsvebuhvatnijoj knjizi na ovu temu, “Vakcine” (u originalu Vaccination crisis) Vensa Farela, negde u sedamnaestom veku, u Turskoj, kada su ljudi počeli namerno da se inficiraju blagim oblikom velikih boginja, u nadi da će tako postati imuni na one opasnije. A “vakcina” kojom su se grebali bila je tečnost iz plikova obolelih od blažeg oblika. Ovo je ponekad uspevalo, a ponekad je rezultat “vakcinacije” bila smrt. Izvesna Meri Vortli Montag saznala je za ovu praksu 1718, kada se sa suprugom, ser Edvardom Vortli Montagom, preselila u Tursku, i izvršila je “proceduru” na svojoj deci. Zatim je Amerikanac Zebdijel Bojlston zarazio 241 osobu tokom epidemije variole, što se većinom završilo smrtnim ishodom. Pravi “bingo” desio se u Gločesteru (Engleska), kada je seoski lekar Edvard Džener odlučio da inokuliše (zarazi) ljude kravljim boginjama u nadi da će im to stvoriti imunitet na velike boginje (variole). Prvi pokusni kunić bio je, 1796, osmogodišnji Džejms Fips, a korišćena je tečnost iz plikova kravljih boginja sa ruku muzilje. Dva meseca kasnije, Džener je zarazio Džejmsa velikim boginjama i dečak nije oboleo. Proces je nazvan vakcinacija (od vaccinia, latinskog naziva za kravlje boginje). Kasnije je Luj Paster otkrio da može da oslabi (ili ublaži) klice zagrevanjem ili izlaganjem hemikalijama, i takve ih koristio kao osnovu za vakcine. Paster je 1885. svoju vakcinu protiv besnila primenio na devetogodišnjem dečaku, Džozefu Majsteru, koga je ujeo pobesneli pas. Dečak je preživeo. I, kažu – ostalo je istorija. Ali… Istoriju pišu pobednici, pa se neke stvari slučajno ili namerno izostavljaju kada se radi o vakcinama.
Evo o čemu se radi… Džejms Fips je revakcinisan 20 puta i umro je u dvadesetoj godini starosti. Dženerov sin, koji je takođe nekoliko puta vakcinisan, umro je u dvadeset prvoj godini. Obojica su obolela od tuberkuloze, koju su docnije neki istraživači povezali sa vakcinom protiv variole.
A šta je u pozadini Pasterovog eksperimenta? Činjenica je da je ovaj naučnik vakcinisao Džozefa Majstera i da je dečak preživeo ujed psa. Međutim, istog dana, nekoliko drugih osoba, uključujući vlasnika psa, takođe su ujedeni – i niko nije oboleo od besnila. Osim Džozefa, vakcinisan je i mali Metju Vidau, koji je umro nakon procedure, a na isti način završio je i dečak Luj Peletje. Dr Čarls Bel Tejlor, navodi Farel, u časopisu National Review iz jula 1890, naveo je listu slučajeva u kojima su Pasterovi pacijenti umrli dok su psi koji su ih ujeli – ostali dobro. Drugim rečima – vakcina je ubila te ljude, jer psi nisu ni bili besni!
Francuskog poštara, Pjera Raskola, kao i još jednog čoveka, napao je pas koji je navodno bio besan. Raskol nije zaista bio ujeden, jer zubi nisu probili odeću. Njegov prijatelj je, međutim, bio ozbiljno ujeden. Raskola je poštanska uprava naterala da prođe Pasterov tretman, što je on i uradio od 9. do 14. marta, a 12. aprila razvili su se ozbiljni simptomi. Bol je bio naročito snažan u predelu inokulacije. Istoričar Hjum navodi šta se potom desilo: “On je 14. aprila umro od paralitičke hidrofobije, nove bolesti koju je na svet doneo Paster. Nije čudo da je profesor Majki Piter ‘G. Paster ne leci hidrofobiju; on je daje!’”. A poštarov prijatelj, koji je bio ujeden, odbio je da bude vakcinisan i – nije umro od besnila.
Dalje Farel nabraja još nekoliko primera iz medicinskih časopisa, iz pedesetih godina 20. veka, između ostalog, da su dva pacijenta ostala paralizovana nakon što su dobili Pasterovu vakcinu protiv besnila. Iznose se i detalji skupa francuske Medicinske akademije iz 1952, kada se govorilo se o Korsakovljevoj psihozi, jer se ispostavilo da osobe koje su primile Pasterovu vakcinu protiv besnila mogle, dvadeset godina kasnije, da budu pogođene Korsakovljevom psihozom, odnosno – neprekidnim stanjem delirijuma. Tada se raspravljalo i o listi pacijenata koji su umrli nakon primanja Pasterovog tretmana. Ali, sve ovo tada nije privuklo veću pažnju javnosti….

ŠTA JE U UNUTRA?

A šta se nalazi u današnjim vakcinama?
Kao prvo, to su virusi koji mogu biti mrtvi ili “oslabljeni”. Za vakcine sa mrtvim virusima – samo se pretpostavlja se da su virusi u njima mrtvi, dok “ublažene” vakcine sadrže žive viruse, oslabljene dodavanjem otrovnih hemikalija. Ne deluje baš privlačno za ubrizgavanje pravo u krvotok? Zajedno sa mrtvim virusima, u vakcini se nalazi i deo otrova korišćenih za njihovo ubijanje. A kada su virusi oslabljeni, to je neka vrsta smese polumrtvih stvorenja, ali i onih koji će se potencijalno oporaviti.. I napraviti – ko zna šta u organizmu vakcinisanog.
Drugo – tu su i drugi virusi i bakterije. Jer, pre masovne proizvodnje vakcina, mora se razviti način da se mehanički proizvedu velike količine seruma u bačvama. Laboratorijski tehničari uzimaju serum iz gnoja majmuna, krava, svinja i drugih životinja, a zatim pokušavaju da ga “prečiste”. Ali, pošto rade sa tako sićušnim stvorenjima, nema ekonomičnog načina na koji mogu da izbace većinu stranih supstanci i životnih oblika iz te uzete tečnosti.
Treća komponenta vakcine su otrovne hemikalije, koje su poslužile za ubijanje virusa, jer se, jednostavno, ne mogu u potpunosti ukloniti. A, kada se o radi “polumrtvim”, tj. oslabljenim virusima, otrovi moraju tu da ostanu kako virusi ne bi “živnuli”….
Dodatak su i konzervansi, nautralizatori i noseći agensi. Na primer, trostruki antigen DTP vakcine (difterija, pertuzis – veliki kašalj i tetanus) sadrži sledeće otrove: formaldehid, timerosal (u kojem postoji visok procenat žive) i aluminijum fosfat. Tu su i strani proteini (neke vakcine sadrže ćelijsku strukturu majmunskih bubrega, teleći serum, pileći emrbrion itd), odnosno biološke supstance sastavljene od životinjskih ćelija, koje, pošto ulaze direktno u krvotok, mogu da postanu deo genetskog materijala, ali i da, kao potencijalni alergeni, dovedu do anafialaktičkog šoka (ovo je takođe potkrepljeno obimnom bibliografijom).
Rezultat je da virusi, kada se dovoljno umnože, mogu da napadnu telo, već oslabljeno toksičnim hemikalijama.

ANTITELA

Svrha vakcinacije je da navede telo da proizvodi antitela koja će na izvesno vreme obezbediti imunitet od određene bolesti. Britanski medicinski savet je 1949-1950 sproveo istraživanje u cilju da se utvrdi u kojoj meri anti-difterijska antitela, proizvedena nakon vakcinacijje, pomažu u otpornosti na difteriju, i u zvaničnom izveštaju, iz maja 1950, utvrđeno je da prisustvo antitela nije bilo od bilo kakve pomoći u opiranju difteriji. Neki ljudi koji su imali visok broj antitela, dobili su bolest, dok su drugi sa malim brojem antitela – ostali otporni.
Zašto je to tako, razjašnjava još 1976. dr Vendel Belfild, iz San Hozea, u Kaliforniji:
“Antitela nisu potrebna kada primarna imunološka odbrana (leukociti, interferon, T-ćelije, itd) funkcionišu punim kapacitetom… Izgleda da do proizvodnje antitela dolazi samo kada je askorbatski nivo, u komponentama primarne odbrane, na niskom nivou, dopuštajući nekim virusima da prežive primarnu odbranu”.
Bolest koja ulazi u telo u normalnim uslovima filtrira se kroz složenu mrežu telesne odbrane. Međutim, vakcine, pošto su ubrizgane direktno u krvotok – mogu zaobići mnoge od tih odbrambenih sistema. Vejlen Džejms, u knjizi Imunizacija: Realnost u pozadini mita (Immunization: The Reality Behind the Myth), iz 1988, objašnjava da vakcina, ubrizgana direktno u krvni sud, dobija neposredan pristup svim većim tkivima i organima – i zaobilazi imune odgovore koji bi inače mogli da je unište. Istraživanje dr Kalokerinosa i Detmana otkrilo je da, nakon što su se virusi uspešno suočili sa drugim imunim faktorima, kada T ćelije naiđu na njih u krvi, one pretpostavljaju da neobični, novi virusi – mora da su prijateljski. Zbog toga se T ćelije prilagođavaju ovom faktoru i puštaju ih da žive i da se sporo umnožavaju. A sve ovo zastrašujuće podseća na – sidu.
Farel razvija teoriju da je ova bolest zapravo nastala zahvaljujući polio vakcini. Naime, virus SV-40, koji u poslednje vreme neki naučnici okrivljuju za pojavu side, nalazio se, između ostalog, u Sejbinovoj oralnoj polio vakcini. Ovaj virus nikada ranije unet u ljudski organizam, a jedini način na koji se mogao dobiti bio je “da jedete tek ubijenog nekuvanog afričkog majmuna”. Međutim, polio-kulture bile su kontaminirane, između ostalog, i SV-40 virusima, koji su se nalazili u majmunskim bubrezima korišćenim za proizvodnju vakcina. Tek osamdesetih godina postale su dostupne tehnike kojima je otkriveno šta se sve od početka šezdesetih godina unosilo u ljude, zajedno sa vakcinama. A neki naučnici veruju da upravo SV-40 , koji počinje proces slabljenja imunog sistema, deluje kao “okidač” za pokretanje virusa HIV-a, a majmunski virus pronađen je i kod obolelih od leukemije, tumora mozga i drugih tipova raka.

DECA

Ali, da se vratimo na obaveznu vakcinaciju…. Vakcina protiv tuberkuloze dobija se već u porodilištu ili – najkasnije do navršenih godinu dana, a revakcinacija je u desetoj godini. Hep-B (protiv akutnog hepatitisa B) daje se u četiri doze – prva još u porodilištu ili sa napunjenih mesec dana, druga sa dva meseca, treća sa šest, a poslednja najčešće kada dete napuni godinu dana. Dalje – tu je vakcina protiv difterije, tetanusa i velikog kašlja (DTP), koja se daje u tri doze, kao i polio vakcina protiv dečje paralize. HiB je vakcina protiv bakterije Hemofilus influence i prva se dobija s dva meseca starosti. MMR (male boginje, zauške i rubeole) beba treba da primi pre prvog rođendana, a najkasnije u uzrastu do 15 meseci.
Malo koja od ovih vakcina ostala je bez kontroverzi. Omiljena kod nas BCG, recimo, više se ne koristi u Francuskoj i u Švedskoj, jer se pokazala kao “neefikasna”. Dok je DTP, između ostalog, okrivljena za SIDS (sudden infant death syndrome – sindrom iznenadne smrti odojčeta). Važeća teorija za “smrt u kolevci” jeste da centralni nervni sistem nekako prestane pravilno da funkcioniše, pri čemu se prekida nevoljni čin disanja, ali je pitanje šta izaziva ovaj zastoj nervnog sistema. Dr Vilijem Torč, sa Medicinskog fakulteta u Renou Univerziteta u Nevadi, izveštava da DTP vakcine možda predstavljaju uzrok ove pojave. On je ustanovio da su dve trećine od 103 dece koja su umrla od SIDS-a vakcinisane DTP-om u okviru tri sedmice pre smrti, a mnoga su umrla i u roku od jednog dana od dobijanja vakcine. Takođe, prilikom imunizacije dece u Tenesiju, 1978-1979, prijavljeno je osam slučajeva SIDS-a neposredno posle rutinske imunizacije. Neupotrebljene doze su povučene i sve je zataškano. Medicinski fakultet UCLA je 1983. objavio izveštaj istraživanja 145 smrtnih slučajeva od SIDS-a: 27 je umrlo u roku od 28 dana od vakcinacije, 17- sedmicu nakon primanja DTP-a, a šest beba 24 sata nakon dobijanja vakcine…
I na našim prostorima nedavno je izbila afera oko DTP-a, kada su rezultati pariske laboratorije potvrdili da su deca u BiH koja su vakcinisana iz donacije UNHCR-a – otrovana živom, zbog čega su ostala invalidi. U pitanju je dečak M.T., rođen u Sarajevu kao zdrava beba pre osam godina, a nakon vakcinacije pao je u komu i danas je u invalidskim kolicima. Tek je nedavno njegovim roditeljima stigao nalaz iz laboratorije Phillipe Auguste, čime se potvrđuje da je dete otrovano živom iz vakcine. Do sada je petoro dece iz BiH, koja su dobila DTPr 2002, piše bosanska štampa, otrovano živom iz ove vakcine, a kod osmoro je došlo do upale mozga (što je i navedeno u deklaraciji proizvođača kao moguća “nuspojava”). Sporna vakcina, donacija UNHCR-a, inače je korišćena u celoj BiH od 2002. do 2007. godine.
Kombinovana MMR vakcina (male boginje, zauške, rubeole), po istraživanju iz 1988, koje je objavio britanski medicinski časopis Lancet, može predstavljati uzrok stanja poznatog kao autizam. Autizam se obično razvija do 30 meseci starosti, kada deca gube intelektualne i više moždane funkcije, postaju povučena, okrenuta sebi i nesposobna za komunikaciju. Zagovornici ove teorije tvrde da se autizam primećuje upravo u tom periodu zato što se MMR vakcina – daje u tom periodu. U još jednom britanskom istraživanju, iz 2001. dati su dodatni dokazi koji podržavaju ovu teoriju, a 2002. naučnici za državnog univerziteta u Juti objavili su nalaz o jakoj vezi između MMR-a i autoimune reakcije za koju se veruje da igra važnu ulogu u autizmu. Istraživački tim, koji je predovodio Vijendra Sing, analizirao je uzorke krvi 125 autistične dece i 92 zdrave dece. Ispostavilo se da je 92 od 125 autistične dece imalo raniju abnormalnu reakciju na komponentu malih boginja iz MMR vakcine. Devetoro od desetoro bolesne dece bilo je pozitivno na antitela za koja se smatra da su uključena u autizam. Dr Sing smatra da upravo abnormalna imuna reakcija može biti uzrok brojnih slučajeva autizma – pri reakciji na vakcinu, telo deteta proizvodi antitela koja napadaju mozak, razlažući mijelin (mijelin oblaže nervna vlakna, služi kao izolator, zahvaljujući čemu nervni signalni mogu da prolaze telom). A kontrolna grupa zdrave dece? Kod nijednog od njih nije primećena proizvodnja ovih antitela! Neke teorije, međutim, pojavu autizma vezuju za prisustvo timorosala (čitaj – žive) u ovoj vakcini…
Inače, priča o štetnosti vakcine poznata je mnogim roditeljima, korisnicima Interneta. Na brojnim forumima mogu se naći žučne rasprave o tome treba li ili ne vakcinisati decu, da li je veća šteta ili korist, kako izbeći vakcinaciju, a da ipak nekako dete upišete u obdanište ili školu… Neki su ubeđeni da je vakcina oprobana stvar i da ne treba sumnjati u domete zvanične nauke, dok se drugi “hvataju za glavu” pri pomisli da je vakcinacija jednostavno – obavezna, jer ih ideja da će dopustiti da se njihovom detetu ubrizga smeša mrtvih ili polumtrvih virusa, u kombinaciji sa životinjskim proteinima, formalinom i drugim otrovima – neizmerno plaši…

GRIP

Verovatno najomiljenija vakcina kod odraslih, a posebno kod penzionera, jeste ona protiv gripa. Svake godine saznajemo koji je tip virusa dominantan u ovoj sezoni, uvoze se vakcine ovih ili onih proizvođača, raspravlja se o tome zašto Torlak više ne proizvodi ono što je ranije proizvodio itd.
Tu i tamo provuče se priča da li je neka od uvoznih vakcina prošla pravnu proceduru ali, uglavnom – samo kod nas svake godine desetine hiljada ljudi prolazi kroz vakcinaciju protiv gripa.
Međutim, i tu postoje kontroverze. Kako navodi Farel, više od 500 građana SAD koji su primili vakcinu protiv gripa 1976. godine ostalo je paralizovano, uz Žilijen – Bare sindrom, a tridesetoro ih je umrlo. Tokom iste godine, stopa učestalosti ovog sindroma među američkim vojnim osobljem bila je 50 posto veća u odnosu na nevakcinisane civile. Dr Džon Sil, sa američkog Nacionalnog instituta za alergije i infektivne bolesti, veruje da su “bilo koja ili sve vakcine sposobne da prouzrokuju Žilijen-Bare sindrom”.
Američki medicinski izveštaji otkrivaju da je jedan od efekata programa vakcinacije protiv svinjskog gripa bila multipla skleroza, kao i pomenuti Žilijen-Bare. Komentarišući ovu vezu, dr Barton A. Vajsbren je došao do teze da virus iz vakcine protiv svinjskog gripa možda oštećuje ili uništava mijelin koji oblaže spoljašnjost nerava. Antigen izaziva kod nekih pacijenata imuni odgovor na osnovne proteine mijelina – one koji okružuju nerve kod pacijenata kod kojih se javi Gilen Bare sindrom, i oko centralnih nerava kod pacijenata kod kojih dođe do poremećaja sličnih multiploj sklerozi..
Dr Robert Kour se Bejlor univerziteta u Hjustonu, januara 1982. svedočio je pred američkim savetodavnim komitetom službe zdravstvene zaštite zadužene za imunizaciju. Ispričao je o većem broju starijih osoba koje su imale istoriju hroničnih poremećaja. Nakon što su primili vakcinu protiv gripa, neke od njihovih alergija i drugih problema postali su još gori, kod nekih sa hipertenzijom došlo je do porasta krvnog pritiska, neki sa dijebetesom imali su povećan nivo šećera u krvi, nekima sa gihtom stanje se pogoršalo, kao i kod onih sa Parkinsonovom bolešću.

– Spomenka Milić

2 komentara na “Grip hara, vakcina ubija?

  1. Veselin Vragolic kaže:

    Čestitam na hrabrosti da objavite članak. Kako promeniti ovaj zakon i suzbiti ovo zlo koje činimo svojoj deci ? Možda neko izmisli novu vakcinu koja će da prekine ovo zlo

    • admin kaže:

      Pitanje je logično, ali odgovor je teško dati. Kada bi se svest građana naglo promenila i kada bi se 60-80% građana pobunilo, možda bismo nešto napravili, ovako “doktori” odlučuju da li je nešto dobro ili ne.

      Najbolja opcija jeste odbijanje vakcinacije, posoji više načina, možda ćemo uskoro objaviti nekih od opcija kako odbiti obaveznu vakcinaciju.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *