U potrazi za boljom ishranom

Na­še te­lo sa­zda­no je od hra­ne ko­ju je­de­mo. Za­to za is­hra­nu tre­ba oda­bra­ti one na­mir­ni­ce ko­je sa­dr­že naj­vi­še sa­sto­ja­ka po­tre­nih za iz­grad­nju te­la. U ovom iz­bo­ru ape­tit ni­je po­u­zdan vo­dič. Ape­tit je is­kva­ren lošim na­vi­ka­ma u is­hra­ni. Dru­štve­ni obi­ča­ji ne mo­gu nas si­gur­no vo­di­ti. Bo­le­sti i pat­nje ko­je svu­da vla­da­ju, uve­li­ko su na­sta­le iz omi­lje­nih gre­ša­ka u is­hra­ni.

Elen G. Vajt, pi­sac ve­li­kog is­ku­stva iz prak­tič­nog ži­vo­ta, iz­no­si sle­de­će ko­ri­sne sa­ve­te u knji­zi »U po­tra­zi za bo­ljim ži­vo­tom«.

– Ži­ta­ri­ce, vo­će, ora­si i po­vr­će pred­sta­vlja­ju naj­bo­lju hra­nu. Ova hra­na pri­pre­mlje­na naj­jed­no­stav­ni­je i naj­pri­rod­ni­je, naj­zdra­vi­ja je i ima ve­li­ku hran­lji­vu vred­nost.

– Ora­si i hra­na od ora­ha ušli su u ši­ro­ku po­tro­šnju i sve vi­še za­u­zi­ma­ju me­sto me­su. U pripra­vlja­nju zdra­ve i kva­li­tet­ne hra­ne sa ora­si­ma mo­gu da se kom­bi­nu­ju ži­ta­ri­ce, vo­će i ne­ko ko­re­nje. Me­đu­tim, tre­ba obra­ti­ti pa­žnju i ne upo­tre­bi­ti ve­li­ku ko­li­či­nu ora­ha. Ta­ko­đe tre­ba ima­ti na umu da ne­ki ora­si ni­su ta­ko zdra­vi kao dru­gi. Na pri­mer, ba­dem je po­želj­ni­ji od ki­ki­ri­ki­ja.

– Ma­sli­ne, pra­vil­no spre­mlje­ne, kao i ora­si, za­me­nju­ju ma­slac i me­so. Ma­sli­no­vo ulje mno­go je po­želj­ni­je od ži­vo­tinj­skih ma­sno­ća. Ono slu­ži kao sred­stvo za či­šće­nje i le­ko­vi­to de­lu­je na za­pa­ljen i na­dra­žen že­lu­dac.

– Ni­je do­bro je­sti vo­će i po­vr­će u istom obro­ku. Ako je va­re­nje sla­bo, upo­tre­ba jed­nog i dru­gog če­sto će pro­u­zro­ko­va­ti ve­li­ku ne­la­god­nost i ne­spo­sob­nost za oba­vlja­nje um­nih na­po­ra. Bo­lje je uze­ti vo­će u jed­nom, a po­vr­će u dru­gom obro­ku.

– Za pra­vlje­nje hle­ba ni­je naj­bo­lje be­lo, na­ro­či­to fi­no bra­šno. Hleb od fi­nog be­log bra­šna ne­ma hran­lji­ve sa­stoj­ke ko­ji po­sto­je u hle­bu od cr­nog, ne­pro­se­ja­nog bra­šna. To je čest uzrok za­tvo­ra i dru­gog ne­zdra­vog sta­nja. U pra­vlje­nju hle­ba s kva­scem, mle­ko ne sme da bu­de upo­tre­blje­no ume­sto vo­de. Hleb sa mle­kom mno­go br­že iza­zi­va vre­nje u sto­ma­ku. Ka­da je to­pao ili svež, hleb sa kva­scem bi­lo ko­je vr­ste te­ža­kje za va­re­nje. On ne tre­ba ni­ka­da da se po­ja­vi na sto­lu.

– Dvo­pek ili dva pu­ta pe­če­ni hleb, jed­no je od naj­lak­še svar­lji­vih i naj­u­ku­sni­jih na­mir­ni­ca. Obič­an hleb ise­če se na kri­ške i su­ši u to­ploj peć­ni­ci, dok ne ne­sta­ne i po­sled­nji trag vla­ge. Ne­ka kri­ške ne­znat­no po­ru­me­ne sa svih stra­na. Ovaj hleb na su­vom me­stu mo­že se odr­ža­ti mno­go du­že ne­go obi­čan hleb, i ako se pre upo­tre­be po­no­vo za­gre­je, bi­će isto ta­ko svež kao i ra­ni­je.

– U is­hra­ni se obič­no upo­tre­blja­va mno­go še­će­ra. Ko­la­či, slat­ki pu­din­zi, tor­te, že­le, dže­mo­vi, ak­tiv­ni su uzro­ci lošeg va­re­nja. Na­ro­či­to su štet­ni pre­li­vi i pu­din­zi či­ji su glav­ni sa­stoj­ci mle­ko, ja­ja i še­ćer.

– Re­dov­nost u uzi­ma­nju hra­ne ima ži­vot­ni zna­čaj. Za sva­ki obed tre­ba utvr­di­ti­ o­dre­đe­no vre­me. U to vreme ne­ka sva­ko je­de ono što nje­go­vo te­lo tra­ži, ali po­sle to­ga vi­še ni­šta ne tre­ba da uzme do sle­de­ćeg obro­ka.

– Hra­na, ni vre­la ni vr­lo hlad­na, ne sme se uzi­ma­ti. Ako je hra­na hlad­na, že­lu­dac gu­bi ži­vot­nu sna­gu, jer je mo­ra za­gre­ja­ti pre ne­go poč­ne va­re­nje. Hlad­ni na­pi­ci štet­ni su iz istih raz­lo­ga; dok neo­gra­ni­če­na upo­tre­ba vru­ćih na­pi­ta­ka is­cr­plju­je.

– Uzi­ma­nje hra­ne ne­po­sred­no pred spavanje je štet­na na­vi­ka. Va­re­nje se na­sta­vlja i za vre­me sna kao po­sle­di­ca ka­snih ve­če­ra. Me­đu­tim, iako že­lu­dac ne­pre­kid­no ra­di, nje­gov po­sao ni­je pra­vil­no oba­vljen. San je po­re­me­ćen ne­pri­jat­nim sno­vi­ma, a uju­tro se ta­kav čo­vek pro­bu­di neo­sve­žen i sa ma­lo že­lje da do­ruč­ku­je.

Žr­tve lo­šeg ku­va­nja bro­je se na hi­lja­de i de­se­ti­ne hi­lja­da. Na mno­gim gro­bo­vi­ma mo­glo bi da pi­še:

Umro zbog rđa­vog ku­va­nja!« »Umro zbog zlo­sta­vlja­nja že­lu­ca!«

Sve­ta je du­žnost onih ko­ji ku­va­ju da na­u­če da pri­pre­ma­ju zdra­vu hra­nu. Ku­va­nje ni­je ni­ža na­u­ka, već jed­na od naj­o­snov­ni­jih u prak­tič­nom ži­vo­tu.